Zajednička firma – čije su naše pare?

Kada dve osobe osnuju zajedničku firmu, često se podrazumeva da će se lako dogovarati o svemu: ko će voditi posao, koliko će ko raditi i kako će se deliti zarada. Dok posao ide dobro, razlike u očekivanjima ne moraju da predstavljaju problem. Međutim, nesuglasice se često pojave kada jedan partner radi više, kada na računu ima novca koji bi neko želeo da podigne ili kada treba doneti važnu poslovnu odluku.

Tada se postavljaju pitanja: Kome pripada novac na računu firme? Da li član koji više radi ima pravo na veći deo dobiti? Šta ako se partneri ne slažu oko poslovnih odluka? I kako jedan od njih može da izađe iz zajedničkog posla?

Odgovori zavise od pravne forme društva, osnivačkog akta, udela članova i načina na koji su uredili međusobne odnose. U nastavku se bavimo najčešćim situacijama kod društva sa ograničenom odgovornošću (DOO).

1. Da li novac i imovina firme pripadaju njenim članovima?

Prvo je važno razumeti razliku između imovine društva i imovine njegovih članova.

DOO je posebno pravno lice. Novac na poslovnom računu, poslovni prostor, vozila, oprema i druga imovina koju je društvo steklo pripadaju društvu, a ne neposredno njegovim članovima. Članovi imaju udele u društvu, na osnovu kojih ostvaruju prava propisana zakonom i osnivačkim aktom.

To znači da član koji ima 50% udela ne može samo na osnovu tog udela da uzme polovinu novca sa računa ili da zahteva polovinu vrednosti poslovnog prostora u vlasništvu društva.

Isto tako, obaveze prema dobavljačima, bankama i drugim poveriocima po pravilu su obaveze društva. Članovi DOO uglavnom ne odgovaraju za njih svojom ličnom imovinom, ali postoje zakonski izuzeci, kao što su zloupotreba pravila o ograničenoj odgovornosti ili lično preuzete garancije.

Više o pravima članova, upravljanju društvom i raspodeli dobiti možete pročitati u Zakonu o privrednim društvima.

2. Šta ako oba partnera imaju po 50% udela?

Podela udela na 50:50 može delovati kao najpravednije rešenje. Međutim, ako se partneri ne slažu oko važne odluke, takav odnos može dovesti do blokade u odlučivanju.

Zamislimo da jedan partner želi da firma uloži novac u novu opremu, dok drugi želi da se taj novac sačuva ili iskoristi za isplatu dobiti. Ako ne mogu da postignu dogovor, odluka može ostati neizvesna, u zavisnosti od vrste odluke, zakona i osnivačkog akta.

Važno je i razlikovati vlasnički udeo od upravljanja firmom. Član koji ima 50% udela ne mora automatski biti direktor, niti svaki član mora svakodnevno da učestvuje u poslovanju. Ovlašćenja direktora, način donošenja odluka i prava članova uređuju se zakonom i osnivačkim aktom.

Zato je već prilikom osnivanja firme korisno predvideti šta se dešava kada članovi ne mogu da se dogovore. Na primer, mogu se utvrditi pitanja za koja je neophodna saglasnost oba člana, način rešavanja zastoja u odlučivanju i postupak u slučaju trajnog neslaganja.

3. Šta ako jedan partner radi mnogo više od drugog?

Ovo je jedan od najčešćih izvora nezadovoljstva u zajedničkom poslu.

Jedan član može svakodnevno da vodi poslovanje, komunicira sa kupcima, organizuje zaposlene i rešava probleme, dok drugi učestvuje samo povremeno. Ipak, ako obojica imaju po 50% udela, samim tim što jedan radi više ne nastaje automatski pravo na veći deo dobiti.

Vlasništvo, naknada za rad i raspodela dobiti tri su različita pitanja. Moguće ih je urediti tako da budu pravična prema oba partnera, ali je važno da se to uradi unapred i na pravno odgovarajući način.

Situacija	Šta partneri mogu unapred da urede
Jedan partner svakodnevno vodi firmu	Naknadu za funkciju direktora ili drugi odgovarajući oblik naknade za rad
Jedan partner dovodi većinu novih klijenata	Bonus ili drugi oblik naknade vezan za ostvarene rezultate
Jedan radi puno radno vreme, a drugi povremeno	Jasnu podelu poslova, odgovornosti i naknada za angažovanje
Jedan želi da se dobit isplati, a drugi da se reinvestira	Pravila za donošenje odluka o ulaganju i raspodeli dobiti

Primer: Ana i Marko imaju po 50% udela u DOO. Ana svakodnevno vodi posao, zapošljava radnike i pregovara sa klijentima, dok Marko učestvuje u donošenju važnijih odluka, ali ne radi u firmi svakog dana.

Ako nisu drugačije uredili svoje odnose, činjenica da Ana radi više ne znači sama po sebi da joj pripada veći procenat dobiti. Međutim, mogu unapred da dogovore i na odgovarajući način urede naknadu za Anin rad i odgovornosti. Dobit koja se zakonito raspodeljuje članovima zatim se deli prema pravilima koja važe za njihovo društvo i njihovom osnivačkom aktu.

Tako se izbegava situacija u kojoj jedan partner smatra da je nepravedno plaćen za svoj rad, dok drugi smatra da mu se neopravdano umanjuje deo dobiti.

4. Da li novac na računu može odmah da se podeli?

Ne mora da znači.

Stanje na poslovnom računu nije isto što i dobit koju je moguće raspodeliti članovima. Firma može imati novac na računu, a istovremeno imati dospele obaveze prema dobavljačima, porezima, zaposlenima ili banci. Deo novca može biti potreban za nabavku robe, ulaganja i redovno poslovanje.

Zato pre odluke o isplati treba razmotriti finansijske izveštaje, obaveze društva, potrebe poslovanja i zakonska ograničenja isplata.

O raspodeli dobiti odlučuje se u skladu sa zakonom i osnivačkim aktom. Nije dovoljno da jedan član jednostavno odluči da podigne novac zato što smatra da mu pripada određeni procenat.

Korisno je unapred urediti:

• kada se razmatra raspodela dobiti;
• koliki deo dobiti se zadržava radi daljeg poslovanja;
• ko predlaže i ko odobrava veća ulaganja;
• kako se postupa kada jedan član želi isplatu, a drugi želi da novac ostane u firmi.

Takva pravila ne mogu ukloniti svaku buduću nesuglasicu, ali mogu znatno smanjiti prostor za različita tumačenja.

5. O kojim odlukama partneri treba unapred da se dogovore?

Nije neophodno da se članovi o svakoj svakodnevnoj odluci dogovaraju zajedno. Međutim, važno je da znaju ko ima ovlašćenje da odlučuje i koje odluke zahtevaju dodatnu saglasnost.

Posebnu pažnju treba posvetiti odlukama kao što su:

• prodaja značajne imovine društva;
• uzimanje velikog kredita ili davanje garancije;
• veća ulaganja i preuzimanje značajnih finansijskih obaveza;
• ulazak novog člana u društvo;
• prenos udela na treće lice;
• promena načina upravljanja društvom;
• raspodela dobiti i druga važna pitanja za budućnost firme.

Pravila treba prilagoditi konkretnom društvu. Previše odluka koje zahtevaju saglasnost svih članova može usporiti poslovanje, dok nedovoljno jasna ovlašćenja mogu dovesti do ozbiljnih nesporazuma.

6. Šta ako jedan partner želi da izađe iz firme?

Moguće je da jedan član želi da proda svoj udeo, dok drugi želi da nastavi poslovanje. Problem često nije samo u tome da li je izlazak moguć, već i u tome koliko udeo vredi, ko će ga kupiti i u kom roku.

Partneri bi zato trebalo unapred da razmotre:

• kako će se procenjivati vrednost udela;
• da li drugi član ima pravo prvenstva da ga kupi;
• kako će se plaćati kupoprodajna cena — odjednom ili u ratama;
• šta se dešava ako članovi ne mogu da se dogovore o vrednosti;
• da li postoje ograničenja i uslovi za prenos udela.

Vrednost udela ne mora biti jednaka procentu novca koji se trenutno nalazi na računu firme. U obzir mogu doći imovina, obaveze, poslovni rezultati, ugovori, perspektive poslovanja i drugi relevantni faktori.

Zakon propisuje pravila za prenos udela, dok osnivački akt i eventualni posebni sporazumi mogu biti važni za konkretan postupak. Zato je dobro da se ova pitanja urede pre nego što odnosi među partnerima postanu ozbiljno narušeni.

7. Najbolje je dogovoriti pravila dok odnosi još funkcionišu

Kada se firma osniva sa prijateljem, članom porodice ili poslovnim partnerom, često se pretpostavlja da će se buduća pitanja rešavati dogovorom. Ipak, ono što danas deluje očigledno ne mora biti jednako jasno za obe strane kada se poslovanje promeni.

Zato je korisno da se na vreme definišu:

• uloge i odgovornosti svakog partnera;
• naknade za rad i upravljanje;
• pravila za donošenje važnih odluka;
• uslovi i način raspodele dobiti;
• postupak kada jedan član želi da proda svoj udeo ili napusti firmu;
• način rešavanja nesuglasica koje mogu blokirati poslovanje.

Ta pravila treba uskladiti sa osnivačkim aktom, zakonom i stvarnim načinom na koji firma posluje. U zavisnosti od situacije, mogu biti potrebni i dodatni ugovori ili izmene postojećih dokumenata.

Najvažnije je da se vlasnički odnosi ne svode samo na procenat udela. Dobro uređeni odnosi podrazumevaju i jasna pravila o radu, odlučivanju, novcu i mogućem izlasku iz zajedničkog posla.

Ako želite da proverite da li su dokumenti i pravila u vašoj firmi dobro postavljeni, pogledajte više o usluzi Inicijalna pravna revizija. Pravovremena provera može da ukaže na nejasnoće koje je lakše rešiti dok partneri još mogu da postignu dogovor.