Pranje para – da li se baš isplati?

Svedoci smo da u Srbiji, a naročito u Beogradu, nove zgrade niču kao pečurke posle kiše.

Istovremeno, sve češće se u javnosti postavlja pitanje porekla novca koji se ulaže u nekretnine, ali i načina na koji se novac stečen kriminalnim aktivnostima uvodi u legalne poslovne tokove.

Pranje novca, međutim, nije vezano samo za građevinarstvo i promet nekretnina. Ono se može odvijati kroz različite privredne delatnosti, poslovne transakcije, privredna društva, pozajmice i kupovinu imovine.

Tema je posebno aktuelna i u Srbiji. Prema Nacionalnoj proceni rizika od pranja novca iz 2024. godine, sektor nekretnina ocenjen je kao sektor sa najvišim rizikom od pranja novca. To ne znači da je poslovanje u ovoj oblasti samo po sebi sumnjivo, već da postoje rizici koji zahtevaju posebnu pažnju.

U ovom tekstu poslužićemo se jednim primerom iz građevinske industrije. Ne zato što je građevinarstvo jedina delatnost kroz koju se pere novac, niti zato što je svaki posao u njoj sumnjiv, već zato što je kroz jedan takav primer najlakše objasniti kako naizgled običan poslovni odnos može da preraste u ozbiljan krivično pravni problem.

Pre nego što pređemo na primer, da razjasnimo nekoliko pojmova:

• Prljav novac je novac, odnosno imovina, koji potiče od kriminalne delatnosti.
• Pranje novca podrazumeva aktivnosti kojima se prikriva ili lažno prikazuje nezakonito poreklo takve imovine, kako bi ona mogla da se koristi u prividno legalnim poslovnim i drugim tokovima.

Mika i Žika – kako jedan poslovni dogovor može da postane krivično delo?

Zamislimo dva aktera:

• Miku, koji je stekao bogatstvo kriminalnom delatnošću i želi da prikrije poreklo svog novca;
• Žiku, njegovog prijatelja i vlasnika građevinske firme.

Mika želi da svoj novac uvede u legalne tokove, a Žika vidi priliku da od toga ostvari dodatnu zaradu.

Jedna od mogućnosti koju razmatraju jeste da Mika postane suvlasnik Žikine firme.

Nakon toga, firma ulazi u poslovni aranžman u vezi sa izgradnjom jednog objekta. Deo naknade za izvedene radove ugovara se u novcu, a deo u budućim stanovima.

Po završetku projekta, Mika dobija stanove, dok se njihov poslovni odnos okončava tako što Žika preuzima njegov udeo u firmi.

Na prvi pogled, sve izgleda kao običan poslovni dogovor. Postoje privredno društvo, ugovori, radovi, obračuni i imovina koja na kraju pripada određenim licima.

Međutim, problem nastaje ako je čitav aranžman zapravo osmišljen tako da se prikrije kriminalno poreklo Mikinog novca. Ako se uz to kroz poslovanje firme prikazuju nepostojeći ili uvećani troškovi, fingiraju transakcije ili stvara privid zakonitog poslovanja, situacija postaje još ozbiljnija.

O sličnim problemima prikazivanja poslovnih rezultata i troškova pisali smo i u tekstu Friziranje bilansa – trka na kratke staze.

Mika sada raspolaže nekretninama koje naizgled imaju legalno poslovno poreklo, dok Žika ostvaruje korist od saradnje.

Naravno, samo zaključivanje ovakvog poslovnog aranžmana nije automatski krivično delo. Poslovanje u kojem se naknada za radove delom plaća u nekretninama može biti sasvim zakonito. Presudni su stvarno poreklo novca, priroda transakcija, namera učesnika i ostale okolnosti konkretnog slučaja.

Ali, vratimo se našoj priči.

Sjajno! Na kraju krajeva, ko će i kako da dokaže šta su oni zapravo radili?

Da li je baš tako?

Da li je Žika zaista bezbedan ako nije znao sve detalje?

Ovo je možda i najvažnije pitanje u celoj priči.

Nije svaka poslovna saradnja sa licem koje raspolaže novcem nepoznatog porekla krivično delo. Niti se neko može smatrati krivim samo zato što je poslovao sa osobom koja je kasnije osumnjičena ili osuđena za kriminal.

Međutim, član 245 Krivičnog zakonika Republike Srbije propisuje krivično delo pranja novca.

Odgovornost može postojati kada neko sa znanjem da imovina potiče od kriminalne delatnosti učestvuje u njenom prenosu ili konverziji radi prikrivanja nezakonitog porekla, prikriva ili lažno prikazuje činjenice o toj imovini ili je stiče, drži ili koristi znajući za njeno poreklo.

Zakon predviđa i kažnjavanje lica koje je moglo i bilo dužno da zna da novac ili imovina predstavljaju prihod ostvaren kriminalnom delatnošću.

Ova poslednja odredba je posebno važna za našu priču. Ona znači da se odgovornost ne iscrpljuje samo u situacijama u kojima je neko izričito priznao da zna odakle novac potiče. I okolnosti koje ukazuju na to šta je neko mogao i bio dužan da zna mogu biti od značaja.

Naravno, to ne znači da je svako ko je poslovao sa sumnjivim licem automatski krivično odgovoran. Potrebno je utvrditi da li su ispunjeni zakonski uslovi za konkretan oblik krivičnog dela.

Drugim rečima, Žika ne može računati na to da će ga samo formalno postojanje ugovora i uredna dokumentacija automatski zaštititi.

Kako se dokazuje pranje novca?

Jedna od najčešćih zabluda jeste da nadležni organi moraju da pronađu neposredan dokaz o tome kako je novac prvobitno stečen.

U praksi, finansijske istrage mogu biti znatno složenije.

Posmatraju se, između ostalog:

• poreklo novca kojim je finansirana određena poslovna transakcija;
• vlasnička struktura privrednih društava i njihovi stvarni vlasnici;
• poslovni odnosi između povezanih lica;
• ugovori, fakture, pozajmice i druga dokumentacija;
• stvarno izvršeni radovi i pružene usluge;
• odnos između prijavljenih prihoda, rashoda i imovine kojom neko raspolaže;
• tokovi novca između fizičkih i pravnih lica.

Na primer, ako privredno društvo sa malim prihodima odjednom postane učesnik u velikim investicionim poslovima, ako se pojavljuju transakcije bez jasnog ekonomskog opravdanja ili ako dokumentacija ne odgovara stvarno izvršenim poslovima, to mogu biti okolnosti koje zahtevaju dodatnu proveru.

To, naravno, samo po sebi ne dokazuje pranje novca. Međutim, može predstavljati osnov za dalju finansijsku istragu.

Upravo zato je pogrešno verovati da je dovoljno napraviti nekoliko ugovora i sprovesti transakcije preko računa privrednog društva da bi se prikrilo stvarno poreklo novca.

Više o zakonskom okviru i preventivnim merama možete pročitati u Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma.

Ko sve može da odgovara i kakve su kazne?

Član 245 Krivičnog zakonika predviđa različite kazne, u zavisnosti od načina izvršenja dela i drugih okolnosti.

Za osnovni oblik pranja novca propisana je kazna zatvora od šest meseci do pet godina, uz novčanu kaznu.

Ako vrednost novca ili imovine prelazi 1.500.000 dinara, propisana je kazna zatvora od jedne do deset godina, uz novčanu kaznu.

Ako je delo izvršeno u grupi, propisana je kazna zatvora od dve do dvanaest godina, uz novčanu kaznu.

Za oblik dela kod kojeg je učinilac mogao i bio dužan da zna da novac ili imovina potiču iz kriminalne delatnosti, propisana je kazna zatvora do tri godine.

Posebno je značajno što član 245 predviđa i odgovornost odgovornog lica u pravnom licu koje izvrši ovo krivično delo, pod uslovima propisanim zakonom.

Ali tu se priča ne završava.

U skladu sa Zakonom o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, i samo privredno društvo može snositi krivičnu odgovornost ako su ispunjeni zakonski uslovi. To naročito podrazumeva da je krivično delo učinjeno u okviru poslova ili ovlašćenja odgovornog lica, sa namerom da se za pravno lice ostvari korist, odnosno da su ispunjeni drugi zakonom propisani uslovi koji se odnose na nadzor i kontrolu.

Dakle, odgovornost pravnog lica ne nastaje automatski samo zato što je njegov zaposleni ili poslovni partner učestvovao u sumnjivoj transakciji.

Pored toga, novac i imovina koji su predmet krivičnog dela oduzimaju se.

Nije, dakle, ugrožena samo sloboda pojedinca. U zavisnosti od okolnosti i utvrđene odgovornosti, posledice mogu pogoditi i privredno društvo, njegovu imovinu i mogućnost daljeg poslovanja.

Da li pranje novca zastareva?

U prvobitnoj verziji ovog teksta naveli smo da krivično delo pranja novca ne zastareva. To nije bilo pravno precizno.

Prema članu 103 Krivičnog zakonika, rok zastarelosti zavisi od zaprećene kazne za konkretan oblik krivičnog dela.

Na primer, za osnovni oblik pranja novca rok zastarelosti krivičnog gonjenja iznosi pet godina, dok je za teži oblik izvršen u grupi, za koji je propisana kazna do dvanaest godina zatvora, rok petnaest godina.

Pored toga, član 104 Krivičnog zakonika predviđa prekid zastarelosti određenim procesnim radnjama, nakon čega rok počinje ponovo da teče. Apsolutna zastarelost nastupa po isteku dvostrukog vremena potrebnog za zastarelost krivičnog gonjenja.

Zato je pogrešno računati da će protekom nekoliko godina neko automatski izbeći krivičnu odgovornost.

A šta ako Žikina firma propadne?

Postoji još jedan rizik koji se često zanemaruje.

Svaki posao može da propadne, a naročito ako ga vode nestručni ljudi ili ako je zasnovan na neodrživim finansijskim pretpostavkama.

Izbije nova epidemija ili rat, dođe do nestašice ili naglog skoka cena materijala, investitor ne izmiri svoje obaveze ili izvođač jednostavno loše uradi posao.

Investitor tada može da aktivira ugovorena sredstva obezbeđenja, a Žikina firma da ostane bez likvidnosti, uđe u blokadu računa i na kraju završi u stečaju.

Zamislite sada situaciju: Žika je zbog dodatne zarade pristao da uđe u posao sa Mikom, firma je propala, a stanovi koje je očekivao da dobije nisu ni izgrađeni.

Pored poslovnog gubitka, sada postoji i potencijalni krivičnopravni problem.

Mika je možda ostao bez planirane investicije, ali Žika može da ostane i bez firme, imovine i slobode.

Da li se pranje novca baš isplati?

Prema Nacionalnoj proceni rizika od pranja novca iz 2024. godine, sektor nekretnina u Srbiji ocenjen je kao sektor sa najvišim rizikom od pranja novca. U okviru ove oblasti posebno su razmatrani ulaganje u izgradnju objekata, promet nepokretnosti i nelegalna gradnja.

Ovakva procena ne znači da je poslovanje u građevinarstvu ili prometu nekretnina sumnjivo, već da je reč o oblasti u kojoj je potrebno posvetiti posebnu pažnju poreklu novca i prirodi transakcija.

Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine je 2025. godine objavilo i posebne smernice i indikatore za prepoznavanje sumnjivih aktivnosti kod posrednika u prometu i zakupu nepokretnosti. To pokazuje da se rizik ne posmatra samo kao teorijski problem, već da postoje konkretne mere za njegovo prepoznavanje i sprečavanje.

Imajte u vidu da smo mi, autori ovog teksta, ovu verziju događaja razvili uz jednu jutarnju kafu. Nije nam bila potrebna posebna finansijska istraga da bismo uočili koliko problema može da nastane iz jednog naizgled jednostavnog poslovnog dogovora.

Zamislite onda šta sve mogu da otkriju ljudi kojima je posao da istražuju finansijske tokove, poslovne odnose i poreklo imovine.

Na kraju, naš savet je jednostavan: ako vam neko ponudi poslovnu saradnju koja podrazumeva da zatvorite oči pred poreklom novca, neobičnim transakcijama ili dokumentacijom koja ne odgovara stvarnom stanju, dobro razmislite pre nego što prihvatite.

Ponekad je najbolja poslovna odluka odbiti zaradu koja na prvi pogled deluje previše dobro da bi bila istinita.

Mika i Žika možda misle da su pronašli savršen poslovni aranžman. Ali, kao što to često biva, račun može da stigne mnogo kasnije, a tada on može biti mnogo veći od očekivane zarade.