U ovom tekstu ćemo vam prepričati istinit događaj u kome je nestručnost jednog saobraćajnog policajca imala toliko dalekosežne posledice da je našem klijentu urušila ugled i kreditnu sposobnost kod banke – doduše samo privremeno. Ime našeg klijenta, kao i ime tog saobraćajca, nećemo obelodaniti, ali ćemo vam objasniti mehanizam zaštite i pokušati da vam vratimo barem malo nade da u policiji ipak, u velikoj većini, rade pošteni ljudi kojima je do reda i zakona i te kako stalo. Na samom kraju, osvrnućemo se na jedan ne tako očigledan paradoks, koji je u ovom slučaju nesumnjivo dokazao svoje postojanje.
Šteta na parkingu i uviđaj bez zapisnika
Naš klijent je jednog jutra seo u svoj službeni automobil i otišao na sastanak na Novi Beograd, rutom na kojoj je svaki metar pokriven kamerama. Parkirao se na obeleženo parking mesto, a kada se vratio sa sastanka, primetio je da su mu far i branik oštećeni.
Prema instrukcijama osiguranja, pozvao je policiju. Kada su policajci stigli, pogledali su automobil, i prvo pitanje je bilo: „Je l’ imate kasko?“ Odgovor je bio: „Da.“ Drugo pitanje je bilo: „A gde se ovo desilo?“ Odgovor je bio: „Evo ovde.“ Usledila je krajnje neočekivana i neprimerena reakcija policajca: „Nemoj mene da mažeš, auto je udaren negde drugde i dovezen ovde, izazvao si nezgodu, verovatno pijan, a sad hoćeš da naplatiš kasko, mi to svaki dan gledamo…“ Potpuno zatečen, naš klijent mu je rekao da slobodno može da pogleda kamere i tačno vidi šta se desilo. Uviđaj je završen, a oni su se razišli u krajnje neprijateljskoj atmosferi.
Auto je odvezen u osiguranje, pa u ovlašćeni servis. Nije neka srećna okolnost, ali nije ni toliko strašno – platiće kasko.
Nakon okvirno mesec dana, stigli delovi, popravljen auto, a osiguranje ne može da plati jer nema zapisnika sa uviđaja. Sve ostalo je u redu, samo im treba zapisnik kako bi pustili uplatu. Zapisnika nema ni drugog meseca – nešto ipak nije u redu.
Kako se problem preselio na relaciju osiguranje – lizing – banka
Osiguranje obaveštava lizing kuću, a lizing kuća banku sa kojom naš klijent posluje. Banke su po prirodi stvari sumnjičave i izokola počinju da se raspituju šta se dešava sa tom štetom. Nedelje prolaze, banka sada već počinje učestalo i direktno da pita šta se dogodilo i zašto nema zapisnika. Znaju i oni da državna uprava nije baš ažurna, ali je njihova bojazan da su dali kredit klijentu koji je u međuvremenu nešto „smutio“ i koji će sada da odgovara pred zakonom, te neće biti u mogućnosti da vrati dugoročni kredit koji je podigao zarad proširenja svojih proizvodnih kapaciteta.
Svo to vreme naš klijent vozi drugi auto i posluje uobičajeno. Dolaze ne samo novogodišnji i božićni praznici, već i dopis banke da im je potrebna potvrda da njihov, odnosno naš klijent nije krivično osuđivan i da nije pod istragom.
Tada postaje potpuno jasno da banka i te kako sumnja u svog i našeg klijenta. Bez dvojbe, odnos koji je sa tim klijentom gradila takoreći 20 godina, banka je stavila na led – i to veoma tanak. Zašto? Zbog činovnika saobraćajne policije, koji po svaku cenu hoće da bude islednik, pritom kršeći načelo nepristrasnosti koje je jasno definisano etičkim kodeksom policije.
Rešenje: prijava Službi unutrašnje kontrole
Tada tim veoma iskusnih advokata zaseda i priprema tužbu. No, dok su oni razmišljali kako da dokažu štetu, jedan stariji kolega, bivši policajac, predložio je klijentu da u međuvremenu detaljno opiše taj nemili događaj i pošalje ga Službi unutrašnje kontrole.
Klijent je to i učinio; poslao ga je imejlom u nedelju uveče. U ponedeljak ujutru je odmah dobio odgovor da je imejl primljen, u utorak se pojavio zapisnik, u sredu su pare legle na račun servisa! U četvrtak se javila i banka, tobože da poželi srećne praznike, a u suštini da se izvini klijentu zbog neprijatnosti.
Zašto ovaj mehanizam retko ko koristi
Šta god mislili mnogi, SUK je u konkretnom slučaju pokazao da radi, i to veoma efikasno! Zašto onda naprosto svi ne koriste ovaj sistem? Zato što je toliko jednostavan da ljudi zapravo ne veruju da nešto tako jednostavno može da funkcioniše. Sa druge strane, mnogi bi pokušali da nađu neku vezu. To je problem svoje vrste, jer smo mi ljudi, po prirodi stvari, skloni da svoje odluke donosimo u odnosu na to šta rade drugi, a ne u odnosu na to šta je ispravno!
Paradoks: četvrta grana vlasti
Ono što je nama, autorima ovog teksta, postalo očigledno jeste činjenica da se radnja ovog događaja suštinski nije odvijala na relaciji građanin – policija – sud, već na relaciji osiguranje – lizing – banka. Probudile su se odavno posejane sumnje da pored zakonodavne, izvršne i sudske, zapravo postoji i četvrta grana vlasti – bankarska. Bila to istina ili samo pretpostavka, ne možemo da poreknemo nemerljiv obim i razmeru u kojoj finansijske institucije oblikuju ne samo kupovne odluke pojedinca ili sistem funkcionisanja privrede, već sam model državnog uređenja.
