U Srbiji mnoge stvari ne funkcionišu onako kako bi trebalo. Međutim, ako postoji jedan sistem koji funkcioniše efikasno, to je sistem izvršenja, ili narodski rečeno prinudne naplate.
Mnogi privrednici postupak prinudne naplate nazivaju „utuženjem“ i veruju da svaki spor automatski znači dugotrajan odlazak na sud. U praksi to često nije slučaj. Kada postoji uredna dokumentacija i kada se postupak od početka vodi stručno, prinudna naplata može teći veoma glatko i efikasno.
Upravo zato je važno da postupak vode advokati. Iskustvo pokazuje da najveći broj problema ne nastaje zbog samog duga, već zbog nepotpune dokumentacije, procesnih grešaka ili pogrešno preduzetih koraka. Kada je sve administrativno i pravno pripremljeno kako treba, sistem naplate uglavnom funkcioniše veoma predvidivo.
Postupak najčešće počinje prikupljanjem dokumentacije – faktura, ugovora, otpremnica, zapisnika o izvršenim uslugama i drugih dokaza koji potvrđuju da dug postoji. Na osnovu te dokumentacije podnosi se predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave.
Dužnik zatim ima pravo da uloži prigovor. Ukoliko to ne učini u zakonom propisanom roku, rešenje postaje izvršno i javni izvršitelj može započeti prinudnu naplatu. U praksi to najčešće znači blokadu računa dužnika, a po potrebi i plenidbu njegove pokretne ili nepokretne imovine.
Ukoliko dužnik uloži prigovor, predmet prelazi pred sud koji ocenjuje da li prigovor ima stvarno pravno uporište. U velikom broju slučajeva dužnici ne osporavaju da dug postoji, već pokušavaju da odlože trenutak kada će ga platiti.
Neretko se dešava da dužnik, na primer, duguje 10.000 evra, a nakon prijema rešenja uplati 2.000 evra, ospori ostatak potraživanja i zatraži dodatna veštačenja ili druge procesne radnje. Takvi potezi retko rešavaju problem. Najčešće predstavljaju samo kupovinu vremena.
Možda se u međuvremenu strane dogovore. Možda dužnik pronađe način da obezbedi sredstva i izmiri obavezu. Međutim, mnogo češće konačan rezultat ostane isti – dug mora da se plati.
Razlika je samo u tome što je nakon višemesečnog ili višegodišnjeg odlaganja račun znatno veći. Pored glavnog duga, dužnik tada plaća zakonsku zateznu kamatu, troškove postupka, troškove advokata druge strane i troškove izvršenja.
Zbog toga prinudnu naplatu treba posmatrati kao krajnju meru. Pre nje postoje znatno blaži koraci koji često daju isti rezultat uz manje troškove i manje konflikta. Već kvalitetno sastavljena advokatska opomena često je dovoljna da dužnik shvati da dalje odlaganje nema smisla i da dobrovoljno izmiri svoje obaveze.
Kada to ipak ne učini, prinudna naplata ostaje najefikasniji zakonski mehanizam kojim poverilac može da zaštiti svoja prava i naplati ono što mu pripada.
