U poslednje vreme, sve cesce cujemo kako neka firma ( npr. proizvodjac vina ili lesnika) izdaje tzv. tokene i kako takva investicija moze da bude veoma isplativa.
Za pocetak, stvari da nazovemo svojim pravim imenom. Token nije nista drugo do obicne hartije od vrednosti, a cija vrednost proizilazi iz sredstva koje je predmet prometa – flase vina ili kilograma lesnika.
No, pitanje koje prethodi je zasto neka firma (koja proizvodi vino ili lesnike) uopste izdaje takve hartije od vrednosti? Da bi dosla do kapitala i finansirala svoj dalji rast i razvoj.
Zasto firme bas posezu za izdavanjem tokena? Zato sto je token najmanje rizican po onog ko ga izdaje – ali je i te kako rizican za onog ko ga kupuje.
Da pojasnimo na primeru:
Kada firma uzme kredit, ona ima ugovornu obavezu da taj kredit vrati. Gotovo je sigurno da je ta firma banci i poprilicno cvrste garancije (npr. u vidu hipoteke nad imovinom) u slucaju da nesto krene naopako. Drugim recima, prvo se namiruju obaveze, a za sve drugo, ako ostane, ostane…
Sa druge strane, kada neko kupuje vlasnicki udeo u firmi, to radi iz uverenja da ce za vlasnike u buducnosti biti novca da tu svoju investiciju ne samo otplati vec i zaradi. Ovo ni u jednom slucaju ne menja zakonitost spomenutu u prethodnom pasusu. Ako para uopste bude bilo, prvo se namiruju obaveze (prema bankama, radnicima, dobavljacima, drzavi…) a vlasnicima sta ostane, ostane.
Kao najbezbolnija varijanta po firmu je da izda digitalne tokene koje vezuje za vrednost jedinice onoga sto prodaje. Ako sve bude islo kako treba, naravno da ce platiti ulagacima. Ano ne, odgovor je krajnje jednostavan: “ove godine nije rodilo”. Kraj price!
Dakle, firma nema obavezu da ulagacu isplati bilo sta, jer kako sama rec kaze on je ulagac a ne poverilac. Takodje, ulagac ne postaje suvlasnik u firmi, i samim tim ne moze da utice na donosenje odluka, i na njega se ne primenjuju zakoni koji stite vlasnike u nekom preduzecu.
Taj takav “investitor” je zapravo neko ko veruje da ume da proceni ne samo buduce kretanje cena neke robe, nego bas robe od konkretnog proizvodjaca.
Moramo da razjasnimo ulogu Komisije za hartije od vrednosti, kako nekome ko se nikada ranije nije susreo sa ovakvim vidom trgovine, ona ne bi ulivala laznu nadu.
“Osnovni zadatak Komisije za hartije od vrednosti je zakonito, pravno i transparentno funkcionisanje tržišta kapitala i zaštite investitora.” Ona zaista regulise trziste, i na neki nacin stiti investitore, ali ni u jednom slucaju nemoze da bude garant profita; garant da ce ovome sto izdaje tokene da bude rodna godina!
Da rezimiramo, trgovina tokenima je veoma rizicna. Da li je potencijalna zarada adekvatna izlaganju takvim rizicima, mi to ne znamo; ali dobro znamo da je u ovom slucaju prakticno sav rizik na kupcu. S tim u vezi, na kupcu je da odluci da li ce da se pusta u takvu avanturu.
