U poslednje vreme, sve češće čujemo kako neka firma (npr. proizvodjač vina ili lešnika) izdaje tzv. tokene i kako takva investicija može da bude veoma isplativa.
Za početak, stvari da nazovemo svojim pravim imenom. Token nije ništa drugo do obične hartije od vrednosti, a čija vrednost proizilazi iz sredstva koje je predmet prometa – flaše vina ili kilograma lešnika.
No, pitanje koje prethodi je zašto neka firma (koja proizvodi vino ili lešnike) uopšte izdaje takve hartije od vrednosti? Da bi došla do kapitala i finansirala svoj dalji rast i razvoj.
Zašto firme baš posežu za izdavanjem tokena? Zato što je token najmanje rizičan po onog ko ga izdaje – ali je i te kako rizičan za onog ko ga kupuje.
Da pojasnimo na primeru:
Kada firma uzme kredit, ona ima ugovornu obavezu da taj kredit vrati. Gotovo sigurno da je ta firma banci dala i poprilično čvrste garancije (npr. u vidu hipoteke nad imovinom) u slučaju da nešto krene naopako. Drugim rečima, prvo se namiruju obaveze, a za sve drugo, ako ostane, ostane…
Sa druge strane, kada neko kupuje vlasnički udeo u firmi, to radi iz uverenja da će za vlasnike u budućnosti biti novca da tu svoju investiciju ne samo otplati već i zaradi. Ovo ni u jednom slučaju ne menja zakonitost spomenutu u prethodnom pasusu. Ako para uopšte bude bilo, prvo se namiruju obaveze (prema bankama, radnicima, dobavljačima, državi…) a vlasnicima šta ostane, ostane.
Kao najbezbolnija varijanta po firmu je da izda digitalne tokene koje vezuje za vrednost jedinice onoga što prodaje. Ako sve bude išlo kako treba, naravno da će platiti ulagacima. Ano ne, odgovor je krajnje jednostavan: “ove godine nije rodilo”. Kraj price!
Dakle, firma nema obavezu da ulagaču isplati bilo šta, jer kako sama reč kaže on je ulagač a ne poverilac. Takodje, ulagač ne postaje suvlasnik u firmi, i samim tim ne može da utiče na donošenje odluka, i na njega se ne primenjuju zakoni koji štite vlasnike u nekom preduzeću.
Taj takav “investitor” je zapravo neko ko veruje (najverovatnije pogrešno) da ume da proceni ne samo buduće kretanje cena neke robe, nego baš robe od konkretnog proizvodjača.
Ovde je važno I da pojasnimo ulogu Komisije za hartije od vrednosti, kako nekome ko se nikada ranije nije susreo sa ovakvim vidom trgovine, ona ne bi ulivala lažnu nadu.
“Osnovni zadatak Komisije za hartije od vrednosti je zakonito, pravno i transparentno funkcionisanje tržišta kapitala i zaštite investitora.”
Ona zaista reguliše tržište, i na neki način štiti investitore, ali ni u jednom slučaju ne može da bude garant profita; garant da će ovome što izdaje tokene da bude rodna godina!
Da rezimiramo, trgovina tokenima je veoma rizična. Da li je potencijalna zarada adekvatna izlaganju takvim rizicima, mi to ne znamo; ali dobro znamo da je u ovom slučaju praktično sav rizik na kupcu. S tim u vezi, na kupcu je da odluči da li će da se upusti u takvu avanturu.
