Svedoci smo da je na tržištu sve manje radnika (a naročito onih dobrih) pa su poslodavci prinudjeni da se na razne načine snalaze kako bi ih zadržali.
Takodje, čuli smo razne priče o tome kako motivisati i zadržati radnike, medjutim u praksi se sve to svodi na veću platu. To se pogotovo odnosi na radnike sa srednjom stručnom spremom, koji imaju relativno niska primanja. Njima konkurencija ponudi nešto veću platu, i oni odoše.
Sa druge strane, zaposleni na rukovodećim funkcijama neće tek tako da predju u neku drugu firmu – već zaradjuju pristojno, njihovo mišljenje se čuje i uvažava, imaju dobru ekipu saradnika oko sebe, mogućnost da napreduju itd. Medjutim, mnogi su se uljuljkali u direktorske funkcije, ne shvataju opasnost u kokoj se nalaze, i zbog svojih primarnih obaveza nemaju ni vremena ni volje da se bave problemima operativaca. Vrlo brzo će se desiti da im radnici odu, pa će oni onda morati da se bave operativnim radom – naprosto nema ko drugi da obavi taj posao. Bez sumnje, firma počinje da trpi i upada u vrtlog.
Mnogi direktori pogrešno veruju da ako im ode neki “običan šljaker” da će uspeti da nadju istog takvog za isto para. Možda i hoće, ali proći će dosta vremena da ga nadju i obuče, i taman kada taj novi dostigne nivo produktivnosti onog prethodnog, konkurencija mu ponudi bolju platu, i onda sve ispočetka.
Tu postoji jedan paradoks: ako radnik ode kod konkurencije za veću platu, on će samim tim bit veći teret za tog konkurenta; jedan radinik, drugi, treći, i ode njemu (tom konkurentu) sva zarada. Jeste, ali taj paradoks može da traje mnogo duže nego što mnoge firme mogu da prežive.
Dileme i rešenja: ako mu dam veću platu, moram da mu platim i doprinose (koli nisu mali), a on računa samo ono što stavi u džep. Mogu da mu dam pare na ruke ali to nije po zakonu, plus rizikujem da će me oni drugi radnici, kojima nisam hteo da dam povišicu u gotovini, prijaviti nadležnima (danas ništa ne može da se sakrije).
Mi predlažemo sledeće rešenje. Kupiti svim radnicima polisu dodatnog zdravstvenog osiguranja, DZO. Takva polisa osiguranja po radniku košta okvirno 2,500 dinara mesečno, a on za te pare može da koristi medicinske usluge u privatnim ordinacijama za 120.000 RSD godisnje, a dodatno ima gratis jedan sistematski pregled.
Uz neku minimalnu doplatu radnik može da proširi polisu DZO na članove svoje porodice, što će on umeti i te kako da ceni jer ne mora da čeka u redu u domu zdravlja, a ne mora ni kod privatnika da plati 10.000 din. za običnu analizu krvi i pregled. Naprosto, i on i porodica su zbrinuti kod privatnika.
Sa druge strane na polisu DZO se ne plaćaju nikakvi doprinosi, i najvažnije, zaposlenom ta polisa važi samo dok radi kod poslodavca koji mu plaća tu polisu, čime je umanjena opasnost da zaposleni predje kod konkurencije.
Takodje važno, zaposleni stiče utisak da mu se životni standard poboljšao, jer koristi usluge privatnih klinika, koje su do tada bile rezervisane samo za upravljački kadar. Što se nas tiče win-win situacija.
