Šta je to ekspropijecija, kako I zašto se ona sprovodi, I šta sve traba znati o njoj?
Kako je već dobro poznato, u našoj zemlji se spremaju veliki infrastrukturni projekti, kao što su gradnja puteva, mostova, tunela, železnica, gasovoda, itd. Da li je naša infrastrukturna mreža već preopterećena i zastarela, ili možda, država nekako mora da amortizuje nadolazeći talas nezaposlenosti, pa bez neke zdrave ekonomske logike se zadužuje i gradi “punom parom” ne bi li negde zaposlila stanovništvo, nije tema ovog teksta.
Važno je znati da se ovakvi neimarski poduhvati planiraju duž I širom naše zemlje, te se tiču svih onih građana I preduzeća preko čijih nepokretnosti će se takvi projekti graditi, i s tim u vezi, treba na vreme biti informisan.
Da ne bude zabune, eksproprijacija je način sticanja prava svojine nad nepokrentostima od strane države, a koji označava sticanje bez potrebe da se dotadašnji vlasnik sa njime saglasi, i koje se može vršiti isključivo kada postoji javni interes, i to uz pravičnu naknadu koja ne može biti niža od tržišne.
Ovakav način sticanja prava je regulisan Zakonom o Eksproprijaciji RS. Eksproprijacija se može vršiti za potrebe Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, opštine, javnih fondova, javnih preduzeća, privrednih društava koja su osnovana od strane javnih preduzeća, kao i za potrebe privrednih društava sa većinskim državnim kapitalom osnovanih od strane Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, ili opštine, ako zakonom nije drukčije određeno.
Eksproprijacijom nepokretnosti korisnik eksproprijacije stiče pravo da tu nepokretnost koristi isključivo za svrhu radi koje je eksproprijacija izvršena.
Ako se prilikom eksproprijacije jednog dela nepokretnosti utvrdi da sopstvenik nema ekonomskog interesa da koristi preostali deo nepokretnosti, odnosno ako je zbog toga na preostalom delu nepokretnosti onemogućena ili bitno otežana njegova egzistencija, eksproprisaće se, na njegov zahtev, i taj deo nepokretnosti.
Javni interes utvrđuje Vlada RS i to u koliko izričito nađe da je navedeni interes neophodan za realizaciju projekata koji su usmereni ka opštoj dobrobiti društva.
Nadalje, se postupak odvija u dve faze:
– Vršenje pripremnih radnji
– Postupak eksproprijacije
Predlagač dozvolu za vršenje pripremnih radnji podnosi ministarstvu nadležnom za poslove finansija, kako bi opravdao sam predlog.
Po dobijanju dozvole i završetku pripremnih radnji pristupa se u sam postupak eksproprijacije.
Postupak po predlogu sprovodi, i rešenje donosi, služba opštinske uprave nadležne za imovinsko pravne poslove, opštine na kojoj se nepokretnost nalazi.
Visina naknade se utvrđuje u zavisnosti od vrste nepokretnosti koja se ekspropijise, a ta imovina može bit građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište, vinogradi, šume, rasadnici, itd.
Postupak za određivanje naknade:
Nakon pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji opštinska uprava u najkraćem roku zakazuje raspravu za određivenje naknade.
Korisnik eksproprijacije mora najkasinje 15 dana, od dana pravosnažnosti rešenja podneti pismenu ponudu organu uprave sa precizno određenim oblikom i visinom naknade.
U koliko do sporazuma ne dođe, najkasnije u roku od 2 meseca od pravosnažnosti rešenja, opštinska uprava prosleđuje Sudu kompletnu dokumentaciju radi određivanja oblika i visine naknade.
Stiče se utisak da je ovakav institut, osim što je očigledno neophodan ipak potencijalno izuzetno koristan i za državu i za njene građane. Naime, ukoliko država stoji iza svojih najavljenih intencija privednog razvoja u strateškim odnosima, to sa jedne strane svakako ojačava njen budzet, ali takođe pruža priliku “malom privredniku” da svoje umeće i novac pribavljen ovim putem investira u delatnosti koje su kompatibilne planiranom razvoju. Takođe, njemu se omogućava da u vremenu recesije za svoju nepokretnost dobije pravičnu tržišnu naknadu.
Na ovaj način se postiže obostrana korist i ojačava mala privreda koja je okosnica svake zdrave ekonomije.
